IZDVAJAMO ZA VAS

Letnje šeme bez dileme: U VRELINI I VRUĆINI, ŠTA SE OKO TEBE ČINI

август 25th, 2017 | Prijepolje
Letnje šeme bez dileme: U VRELINI I VRUĆINI, ŠTA SE OKO TEBE ČINI
Drustvo
0

„U ovom gradu, polako gubim nadu da će stvari da se promene…“(Momčilo Bajagić Bajaga)

Ovo leto baš vrelo. Retko je bivalo da danima bude oko 40 u hladovini. A u hladovini malo ko jerbo svi opošljavaju kad dođe avgust. Ko po poljima, ko po preduzećima, ko po administracijama. Gužva. Došla dijaspora. Svi s „avutima“, okupiraju samoposluge, pretovaraju kolica namirnicama dovoljnim za godinu, u garderobama sa kojih tek što su skinute etikete. Ima se, vidi se, uspešno to sve.

Zapadno od jada i bede koju ostavilo. Posećuju sela, grad, kafiće, rodbinu, ljube se sa svakim poznanikom koga jednom sretoše jal u školi, jal na džadi. Prisno. Zemljački. Neka ih. Barem se razbije teskoba ulica kojima ne prolaze više ljudi jer ustupaju sav svoj prostor automobilima. Automobili vladaju. Jedini grad, verujem, koji nema javni parking koji neko naplaćuje. A date pare za tu namenu, onomad i najavljivano, onomad i odluka onomad doneta. E, draga moja, znaš li ti šta je onomad i za onog vakta?! A nema tome ni dve godine! A Prijepoljci? Šta oni rade, kako su, kuda su, đe su, šta ima kod njih?!

Semafor ima. Nov. I da vidiš, svi o semaforu. Te: eno turili ga tamo đe nikad nije bio. Te: veća gužva nego bez njega. Tako je to ovde: svi sve znaju i kvartaju se, ali javno jok! Samo, nako, ogovara to. A tamo gde je bio semafor pola veka, nema ga, vele, pa gužva na Mejdanu, ne zna se ko kome čime maše i ko koga sočnije kroz prozore „nakih avuta“. Saobraćajni propisi?! Ma, daj! Najahuje to na trotoare, pa u pekare. Cvrče ćevapi, maže se po picama majonez, sve na 40 stepeni. Brza hrana, brz život, jede to u svako doba dana i noći, liže masne prste. Na usta ulazi. Ali, bome, i izlazi.

Čujem, dok se ne naviknu, zar, vozači zaobilaze novi semafor, pa jurnuli na Glavnu. Ne može insan veseli ni zakoračiti ako je slučajno u stadijumu pešaka. Nikuda. Sad i parkiraju, pa se automobilska zmija pružila duž cele Valterove. A čemu služe ona obeležena mesta za parking?! Nekada su policajci kažnjavali debelo čak i one što su stali na minut da kupe novine. Sad Valterova parking postala. Narod se bildisa u vrelini leta, onako znojav, orosilo to i ispod pazuha i među nogama, štrca na sve strane vonj, „tijesno džadom“ a tjesni i učesnici u saobraćaju.

IH Vrelina 2

Za očekivati bi bilo, ko ono vaktile, da su Prijepoljci oko Lima. Kad, nema. Limski darovi ofalili. Ništa raftinzi, ništa zetovi, nema plivača, zabavljača, sponzora, nema uglednika. Samo čorbuljci ostali. Oko Lima i po Limu plove patke. Vodostaj opada, kolektorske vode sve uočljivije. Reče mi „jedan čoek“ sa pamćenjem:“Ono kad bijaše ona celuloza jope smo se kupali Ali ko će sad u govnima ovijem volikim“. Drugi jedan isto čoek mi reče:“Ma, kakav Lim. Slabo ko i zna više da pliva“. Tja. Jadi mu ga znali šta je. Avgust je mesec manifestacija. Zabavnih, rekreativnih, kulturnih, sportskih. Ko vele organizatori-dijaspora stiže, da vidi šta sve imade vođe. Turisti?! Za njihke ne znam. Nema ih na popisu. A biće da ih ima. Videla sam dvoje kako stopiraju na magistrali. Krenuli na more. Na manifestacijama „uzimaju učešće“ mnogi iz mnogih krajeva. Što naših, što „regionalnih“. Neka. Fino je opštiti, razmenjivati, spajati.

Noći vrele. Šeta se, jede se, okolo papirnati tragovi na sve strane od „s nogu hranjenja“. Lete papiri, lete kese, lete „energetske limenke“, šutaju se plastične boce od ledenih čajeva. Muzike sviraju. Oko Doma kulture kafei neguju samo probrani melos. Kulturo, eve me!

Kad rekoh, kulturo, svakog leta ima manifestacija u Domu kulture koja se zove: „Sniženje tekstila“. Nahrupe gospodje u hol „hrama kulture“ i iz njega izlaze natovarene posteljinama i ostalim tekstilima. Ko je smislio manifestaciju?! Eh, ko! Pre jedno desetak godina, kad je počela manifestacija u Domu kulture pod nazivom „Sniđženje tekstla“ jedan uglednik je svoje snižene tekstile okačio na jednu umetničku sliku što je bila „okačena“ kraj male sale. Bilo to delo nekog učesnika Mileševske umetničke kolonije i imalo neke prutove ofarbane na šperploči. Ti prutovi se ubili za čiviluk, procenio ugledni tekstilac. Mislila sam da je to kraj svega što sam ikada prepoznavala kao Dom kulture. Ali samo nekad je postojalo stabilno dno na koje se moglo tresnuti pljoštimice, pa se znalo da si se baš „razlopio“. Sada nema više dna. Samo se slobodno pada. A ovi što se stropoštavaju, a nikako da trehnu, vole i oni gidnici o sebi lepo da misle, te vele: i pad je let! Leti to, ne moš pogledom uvatiti.

IH Vrelina 3

Osim manifestacija, Prijepolje je u vrelini letnje žege, počelo da se prepunjava memorijalima. Svake hefte po jedan memorijal u nečemu. To je u znak sećanja na nekoga, retko na nešto. Tako vidiš lepo-ovo je grad iz koga se odlazi definitivno. Ostaju sećanja, komemorativni, postmortem skupovi preostalih. Učesnici i gledaoci sa florom. Malo depresivno? Još malo biće više memorijala nego gledalaca. Prekostalih. Ali i sećanje ima cenu. Svi memorijali imaju „uplate“ takmevaoca, a i ponešto se čomne iz budžetske kase. Sećam te se, ne pitam šta košta, kad ima ko da plati.

Prijepolje je lep grad. Jeste. Lep. Ujutru, oko pet, komunalni radnici isprazne sve kontejnere. Ružne limene naprave već odavno su se istrošile, probušile, zahrđale, smrdi na sve strane, ali ljudi rade posao zorom i prazne to što je ostalo od kontejnera koji se samo dodaju po centru grada. Samo nekoliko sasti kasnije, pored istih ne možeš proći. Štaga je toga đubreta! A tamo negde posle ponoći počinje đubretarski reli. Krene trka „avuta“ natovarenih kesama smeća i amabalažom. Koči se, otvaraju se gepeci i hitne se prema kontejneru. Ko pogodi pogodi, ko ne, rasipa se svuda okolo. Neki se i ne zaustavljaju. Bace nako „gredom“ pa nastave u punoj brzini svoje moćne makine . Ko baca?! Pa, razni vlasnici raznih preduzetničkih radnji. Trotoari zatrpani.

IH Vrelina 4

Kod Crkve, koja je konačno dobila izgled kakav dolikuje, i jedina na uštrb prostora uredila parking kako dolikuje gradu, nekoliko kontejnera na sred trotoara. Noću preskačeš smeće, kerove koji se bore za večeru, mlade dame spakovane za noćna dešavanja i događanja i mladiće više „kežual“ nastrojene…

Ludo i brzo. Avgust je razdragan mesec do prve kiše. Onda počinju magle. Odlasci. Manifestacije se pakuju. Jedna ima slogan koji je ispisan na nekom uskom parčetu platna pre nekoliko godina. Posle svih tih godina ta manifestacija rastegne isto to platno na kome samo dopisuje godinu, premazujući onu prethodnu. Pa, manifestacijo, sve sa članovima i odborima, uglednicima i edukacijama: zar se ni za platno ne može potrošit koja para, a toliko se para uzima budžetskih za manifestacijino održavanje?! E, moja manifestacijo!

IH Vrelina 5

I kad se sve popakuju, kad svi odu, ostane Prijepolje. Lep grad. Crvenih kupa. Bez naslona. Šta se imaš naslanjati?! Ko da se naslanja?! Kad rekoh „ko“, zaista: a ko stalno grafitima „kreči“ onaj komunalni objekat u Parku?! I kad se nekome „smuči“ od vulgarnih i rasističkih poruka, pa prekreči, ono opet. Neko to na tenane, sa nekim šablonom ispiše. Ko?! Prijepolje s kraja avgusta postaje grad zaključanih kuća. Grad zaključanih bivših preduzeća, hotela, ustanova, koji na očigled celog grada, u sred grada, propadaju, ruiniraju se, otpada malter, džamovi, krovovi… Prljavi sokaci, prljave uličice, prljavi trotoari…

iH Vrelina 6

I nešto neobično. Na nekoliko mesta zalepljen jedan oglas:“Radim sve fizičke poslove i nudim ugradnju laminata i laminatnih podova“. I broj mobilnog telefona.

Da. Možda sam trebala objaviti broj.

Neko bi da radi.

Indira Hadžagić, List Polimlje

MARKETING

MAKEUP PRIJEPOLJE - 064 056 16 25