IZDVAJAMO ZA VAS

Novembar ili mrtva jesen na oknima: „..SVE DOK INJE NE PADNE…“

новембар 29th, 2017 | Prijepolje
Novembar ili mrtva jesen na oknima: „..SVE DOK INJE NE PADNE…“
Drustvo
0

A ulicom niko ne prolazi

Kad se ono poslednjeg oktobarskog vikenda sat vrati, dan se skrati, novembar ušeta svojim nečujnim, sporim korakom, nestanu boje, ućuti sve. Jutra postaju nejutra, teška i troma za ustajanje. Ulica pružena od prozora i dalje, pusta i smrznuta. Čak i kad je novembar darežljiv kao što ovaj koji ostavljamo iza sebe beše. Slana tek zasoli kratko, nahvata se na automobilima, zgužva lišće i ostavi ga da trune. Retki su jutarnji prolaznici u novembru. To „nemanje nikoga“ da sretneš glavnom ulicom oboji jutro ćutanjem. Melanholija novembra. Tišina. I kao što Jevtušenko moli da se na njega misli u noći, ja bih odabrala rana jutra jer ne bi ta samotnost bila potpuna.

Beoshoes, Izeta Čavića 12, Vakuf

Kad je lepa jesen, uvek se prisetim te nežne knjige „Lepa jesen“ što je francuski pisac Žan Kasu napisa pedesetih. Zaista, da li „žaliti za onim što je prošlo ili što nije došlo“. Sećam se da smo dočekivali jesen sedamdesetih šlagerom:“Jesen je, šta da ti kažem…i sama već shvataš…nisu potrebne ni neke reči…ovo je surovo veme… sivilo umesto boja…“. Ali to je samo šlager, sentimentalnost nije slabost već zločin, rekao bi gore već pomenuti taj Rus što je voleo opori glas Edit Pjaf kad grune:“Ne, ne žalim ni za čim“…Sve tako počinje nekim malim pričama. Kao ono u romanima, kad se sumira život, i kad se među stranicama nekog klasika nađe sasušeni list ili cvet. Ali nekada se to smatralo bogatstvom ličnosti, a sada imamo bezlično prilagođavanje koje je nužno ruiniranje ličnosti. Taj jesenji Jesenjin bi već kraj okna kafanskog, lako prokomentarisao, srdit najviše na sebe.“Ko sam, što sam, samo sanjalica kome oko ispi magle let…“. A život, eto, prožive koliko mu se htelo „uz ostali svet“. A, eto, pamtio je „te jesenje noći jer je jesen žubora puna“. Radovao se taj huncut što „za tren dan prođe jer noću svetli luna“. A tako je potrebno poznanstvo kad dan prolazi kao tren, a noć postaje duga i svetiljke se pale na šarenu maskaradu. To život neko tako zove. Ipak, pamtiti valja: „Kad je poznah, nebo beše mutno, vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem, jesenje vode šumele zloslutno i sve je očajno žudelo za mrenjem. Glas njezin beše ko muzika tuge. Jesen duga. I hladno nebo“. Bodler se ne bi složio. Taj konzervativni mrzitelj svake promene video bi „jesenje nebo prozirno i rumeno“. Smejao se „mizerijama“ Crnjanski, onim svojim elegantnim smeškom:“Pevaće ti da sam ja ljubio jesen, stisak granja, rumenog, uvenulog“. Svelo lišće sa jablanova. „Niko nema časti“ , a bome, ni „dovoljno strasti“ da njega voli, do samo jablanovi viti i borovi pusti, ponositi“. Jesen Crnjanskog. Pitao bi:“Kažeš li, iznenada, u dobrom društvu, još i sada na čijoj strani si“? Pablo Neruda oseća samoću u jesenima Pariza, dok „bosa voda ide mokrim ulicama“, a „lišće onog stabla kao bolesnik tuguje“. Znam da bi brojne ondašnje gimnazijalke, ne znam da li i sadašnje, novembarskh jutara pesnikinju Desanku nosile jer niko nije znao „kako je duši kad zadnje drveće mre i zadnje lišće žalosno pevuši“, a nemaš kome i nemaš s kim, a i plašiš se kako bi duše grube razumele tvoje „jesenje patnje“.

tIh 2

Ali niko ne prolazi više ulicom ujutru. Ima nečeg nepopravljivo tužnog kad nemate kome reći;“Dobro jutro“. Sa tim se počinjao dan u gradu. Ali novembar skvrči grad, zaustavi puls, inje raspe po prozorima automobila iz kojih se više ne naziru lica. U novembru niko ne dolazi. Zašto je onda taj Aleksandar Blok pisao:“ A u jesen u dan hladni, vratiću se opet tamo, da lik prošli vidim samo“. Blok se vraćao, a Šantić nikad nije ni odlazio iz svog grada i gledao bi onako usamljen, kako „mru ruže“ dok je ćutke išao kroz „pokrov hladni svela lišća“, a noć jesenja za njim „uzastopce korača maglama dugim ogrnuta“. Valjda je „mrtva jesen na oknima“ onog Pere Zupca. Pa, ipak, novembar mi je kao i njemu uvek mirisao na kestenje. Bila je to „moja jesen“ koje više nema u dugim tihim, noćima prijepoljskim bez šetača. Nema uličnih prodavaca kestenja. Nema mirisa.

Niko ne prolazi ulicom od korzoa, odavno „bivšom ulicom“ za susretanja i pozdravljanja i mirise. Stefan Malarme nije imao razloga da poštedi teških reči one kojima su reči svakako teške:“Penjite se magle u traljama tmuše u visine koje će preplaviti močvare jeseni i graditi veliki tavan pun tišine. Pruži zaborav mučeniku koji se združio sa ljudskom stokom punom zadovoljnog smeha“. Lako je bilo Malarmeu da jesen drobi sa prozora svoga salona u kome se okupljalo društvo koje je umelo s rečima i o rečima uz reči rečito reći. Okravio Paz je svake večeri čuo te korake jeseni, korake šume koja je upravo stizala u grad sa hiljadama maglenih nogu. Nešto se priprema, a ništa se ne kazuje osim neizrecivog. Ista teturava jesen, sablast koja se klati u rukama veka, nemamo tela, ni duha, nemamo lica. Samo se vreme okretalo i okretalo i nije prolazilo…Milan Dedinac lepo vidi kako se nebo s njegovim likom u barama budi. Pust i sam u jeseni svojoj koja kane na ruke kao da su uzdrhtale grane. Jedini pod nebom. Nešto kao potpuna čama.

Novembar je. Jesen u pratnji vlage, magle i ljudske patnje. Je li to „odraz, kao u jeseni, u ljudskim očima. Ili „kroz nju mutnu prolazeć, to svako nosi sobom svoju jesen“. A vražji Drainac? Samo upravi korak sa mesecom i senkom što sa njim zajedno trunu“ a sa sobom nosi „čežnje za daljinama“.

Al ima taj Mika, taj Antić:“Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun. Nemam obične sreće. Zavoli moju senku niz mokri dan. Sutra nas mogu sresti ponori. Svejedno, lepo je nemati plan“.

Indira Hadžagić

MARKETING

MAKEUP PRIJEPOLJE - 064 056 16 25