Connect with us

Kultura

Preminuo Ljubiša Samardžić

Prijepolje Online

Kreirano

on

Slavni glumac Ljubiša Samardžić preminuo je u Beogradu u 81. godini posle teške bolesti, preneli su beogradski mediji.

Bio je gotovo mesec dana na bolničkom lečenju u Kliničkom centru Srbije, na Odeljenju hematologije, jer je njegovo zdravstveno stanje bilo izuzetno loše.

On je u decembru prošle godine imao tešku operaciju tumora na mozgu i tada su lekari imali optimistične prognoze, a tri meseca kasnije spekulisalo se da se glumac zbog glavobolja, vrtoglavica i mučnina nakratko vratio u bolnicu. Ipak njegovo zdravstveno stanje se svakim danom sve više komplikovalo, na Kliniku za hematologiju smešten je zbog leukopenije, smanjenog broja leukocita u krvi i hronične limfocitne leukemija od koje je Samardžić bolovao.

Njegovo poslednje pojavlivanje u javnosti bilo je 30. marta u Domu omladine na otvaranju 64. Martovskog festivala – beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, gde je prikazano njegovo poslednje ostvarenje “Panta rei”. On je tada na otvaranje stigao u pratnji supruge Mire, okom svečanosti otvaranja, iz prvog reda, nasmejano se obratio publici, što je ispraćeno gromoglasnim aplauzom.

Marketing

– Nemam reči. Uzbuđen sam. Ovaj moj dokumentarni film je pao u vreme kada me zdravlje ne služi, ali u svakom slučaju – idemo dalje – rekao je tada kroz osmeh. Film “Panta Rei” je biografskog karaktera i, između ostalog, obuhvata čitav spektar likova; od Ljubišinog oca rudara do supruge Mire, koja mu je bila velika podrška i oslonac do poslednjeg dana. Samardžićev dokumentarac kroz intimno svedočanstvo, od skromnog detinjstva u provinciji preko dolaska u Beograd i studija na Akademiji do velike karijere, daje i skicu za portret domaće kinematografije i upečatljivu sliku jednog vremena koje je dobrim delom i on sam obeležio pre nego što je otišao u legendu.

Sa suprugom Mirom

Foto: Rajko Ristić / RAS SrbijaSa suprugom Mirom

Ljubiša Samardžić rođen je 19. novembra 1936. u Skoplju u porodici rudara da bi kasnije postao istaknuto ime u jugoslovenskoj kinematografiji. Od 1960. do danas ostvario je više od 70 filmskih i televizijskih uloga, sarađivao sa svim jugoslovenskim rediteljima, a onda krajem devedesetih i sam preuzeo režisersku palicu. Godinama ga je pratio nadimak Smoki, koji je dobio zbog uloge mladića Smokija u filmu “Peščani grad” 1962. godine. Karijeru Ljubiše Samardžića pratila je jedna posebna saradnja sa koleginicom Milenom Dravić. Prvi put se sa njom na filmskom platnu pojavio u “Prekobrojnoj”, a nakon toga su zajedno igrali 25 puta.

Ljubiša je osvojio Zlatnog lava za ulogu u filmu "Jutro"

Foto: V. Lalić / RAS SrbijaLjubiša je osvojio Zlatnog lava za ulogu u filmu „Jutro“

Njegov glumački talenat je često bio nagrađivan pa je još 1967. na Filmskom festivalu u Veneciji osvojio Zlatnog lava za ulogu u filmu „Jutro“. Tokom karijere tri puta je osvajao Zlatnu arenu u Puli, dobio je Gran pri na Fimskim susretima u Nišu za ulogu u “Vrućem vetru”, bio je prvi glumac sa nagradom AVNOJ-a, dobio je nagradu Pavle Vuisić za životno delo, a nagrađivan je i njegov režiserski rad.

Legat Ljubiše Samardžića u Kinoteci

Foto: V. Lalić / RAS SrbijaLegat Ljubiše Samardžića u Kinoteci

Pre tri godine je otvoren trajni legat Ljubiše Samardžića u Jugoslovenskoj kinoteci, gde se nalaze njegove nagrade, memorabilije sa snimanja, fotografije, posteri filmova…

Blic

Nastavite sa čitanjem
Reklama

Drustvo

Veče sa Enesom Halilovićem: ODBRANA OD ZLA

Prijepolje Online

Kreirano

on

Sinoć su u Domu kulture promovisane dve nove knjige Enesa Halilovića, književnika čija su dela do sada nagrađivana najprestižnijim nagradama. O kratkim pričama u „Čudnoj knjizi“ i romanu „Ako dugo gledaš u ponor“ izuzetno nadahnuto govorila Ana Stišović-Milovanović, književni kritičar

„Kad sam dobio poziv iz Doma kulture da gostujem u Prijepolju, zapitao sam da li nije to možda previše jer sam relativno skoro bio“, na početku izvanredne večeri podelio je sa, nažalost, malobrojnom publikom, svoju dilemu Enes Halilović, književnik, koji je do sada objavio dvanaest knjiga, čija su dela nagrađena prestižnim nagradama i prevedena na osamnaest jezika. Nije ga previše jer je reč o autoru koji ume da kazuje, baš kao što ume da zapiše kazivano i o autoru koji svakako zahteva pažljivog čitaoca i slušaoca jer stalno postavlja pitanja, nadahnjujući slušaoca i čitaoca da potraži odgovore.

Baš tako, nadahnuto, o dve poslednje knjige autora govorila je književna kritičarka iz Beograda Ana Stišović-Milovanović. Već na samom početku bilo je jasno da neće biti ničega formalnog, niti frivolnog kada je kazala da je „autorova sudbina da priča priče“jer mu je to dato imenom“. Naime, Enes i znači-onaj koji priča priče. Predstavljajući roman „Ako dugo gledaš u ponor“ Ana Stišović-Milovanović je istakla da je to „povest o gradu, ali taj grad nije samo Novi Pazar, već bi mogao da bude prepoznat kao bilo koji grad, grad uopšte i o ljudskoj sudbini kao takvoj, sudbini uopšte. To je priča koja nudi pitanja, a ne odgovore. Ne piše o stvarima koje bi nas udaljile od života jer živimo u ružno doba u kome preovladavaju materijalne vrednosti, gubi se empatija pred tim halapljivim zlom i u tom ambijentu dva čoveka govore kako se odbraniti od zla oko sebe ali i u sebi. To dvoje koji pričaju su Neira, glavna junakinja, polupismena nesrećnica i profesor filozofije. Junakinja priča običnim jezikom ali to je lice ljudske patnje, a profesor ima dublja i umnija objašnjenja. A šta je to što će nas dovesti do konačne spoznaje? Da li ćemo pre stići razumevanjem stvarne patnju ili kroz ideju o patnji? A svet nije samo ni bolno življenje, ni misao o životu.

32170043 1701458619934326 4964096498905120768 n

Upravo zato što je naišao na mnogo tumačenja i ocena ovaj roman Enesa Halilovića dobija na vrednosti i kako kaže Ana Stićović-Milovanović: „Ukoliko delo nudi više mogućnosti čitanja, značenje je dublje, a to nauka o knjiiževnosti najviše vrednuje“.

Enes Halilović je naveo da je inspiracija za roman „Ako dugo gledaš u ponor“ bio naziv „Erozija“ jednog naselja u njegovom rodnom gradu. Uporavo ime i mesto, vreme i događaji slikaju prokletstvo i greh čoveka. Roman govori o devedesetim godinama u Novom Pazaru i kako kaže Halilović, vremenu kriminala, droge, trgovine ženama, strip-tiz barova, prostitucije. To je vreme o kome „neko mora da posvedoči“.

-Jedna književna kritičarka je rekla da je moja knjiga o sirotinji. Jeste tako. To jeste svedočastvo kako živi sirotinija. Neko i o tome treba da kaže. Nema tu političke, niti ideološke primese. Sve se u romanu jeste desilo, čak i ti dijalozi. Iako sam dobio komplimente da poznajem žene, ovo nije banalna, ni morbidna priča o ženama. Ovo nije optužnica protiv mesta i vremena, već odbrana svakog čoveka koji je u nemoralu. Koje to okolnosti nas dovedu u stanje osude ili podsmeha, kazao je Halilović.

Pored romana, predstavljena je i „Čudna knjiga“, zbirka kratkih,lucidnih priča koje upućuju na dar izuzetnog zapažanja koji Halilović očigledno poseduje. „Bocnuti tamo gde treba“ da bi se dosegla jednostavnost u objašnjenju životnih situacija.

Indira Hadžagić, List Polimlje

Nastavite sa čitanjem

Drustvo

Sećanje na tri generacije hadžija ugledne prijepoljske porodice

Prijepolje Online

Kreirano

on

Za srpski narod je, još od doba Nemanjića, pokloničko putovanje u Svetu zemlju, posebna čast i duhovni poziv. Prefiks „hadži“, koji posle tog putovanja u Jerusalim dodaju svom prezimenu, poštovanja je vredna titula, koja obavezuje i na posvećenost dobrobiti svog naroda. Jedna od takvih porodica, danas gotovo zaboravljena, vrlo je uticala na razvoj Prijepolja.

Za Petrom, koji je živeo krajem 18. veka, Hristov grob su pohodili i njegov sin Jovan, pa unuk Anto. Bili su to trgovci, ugostitelji i zemljoposednici. Prijepoljski Hadžipetrovići, retka srpska porodica koja je imala hadžije u tri generacije, a svoj ugled dugovala ne samo bogatstvu, već čestitosti i dobročinstvima.

Pripremila Jelena Božović

„Bogati i veoma darežljivi ljudi i agilni ljudi, koji su pomagali tu, pre svega, u osnivanju crkveno-školske opštine i pomaganju srpskom življu, deci da se školuju“, kaže Miljka Hadžipetrović

Jovo Hadžipetrović je učestvovao u izgradnji prve crkve, a njegov sin Risto čak je tri puta išao u Carigrad, kako bi od turskih vlasti dobio sve dozvole.

Ni izgradnja škola, ni obnova konaka Manastira Mileševe, naravno, nije mogla da prođe bez Hadžipetrovića. Pomagali su siromašne, a pred Turcima hrabro branili srpske interese. Od imovine stvarane 150 godina, u Prijepolju je ostala još samo kuća u centru, u Šećer sokaku, građena 1885. koja ima status kultlurnog dobra.

„To je varoška kuća i ona podseća na primorje. Ona je nešto što je jedinstveno, ne samo u Prijepolju, već i na širem prostoru jugozapadne Srbije. Ovakvih kuća nema nigde, osim ove kuće u Prijepolju“, napominje Slavoljub Pušica, direktor Muzeja u Prijepolju

Nema više ni Šećer sokaka, ni lepih devojaka po kojima je on dobio ime, a uskoro, po svemu sudeći, neće biti ni ove kuće čuvenih prijepoljskih hadžija. Činjenica da su upravo oni svojim ugledom, imetkom, i delom, doprineli da Prijepolje iz kasabe, preraste u varošicu, polako, a nepravedno, pada u zaborav.

Muzej planira izradu tehničke dokumentacije, na osnovu koje bi se mogla izvršiti bar rekonstukcija kuće Hadžipetrovića. Možda se tako sačuva i sećanje na velike prijepoljske dobrotvore i njihovu građevinu neobične arhitekture i lepote.

Izvor RTS

Nastavite sa čitanjem

Drustvo

Zablistala škola u Komaranu

Prijepolje Online

Kreirano

on

Zahvaljujući turskoj humanitarnoj organizaciji „Hasene“ osnovna škola u Komaranu zablistala je u punom sjaju.

Šefket Šehović, direktor osnovne škole “Svetozar Marković” u Brodarevu pod čijim okriljem radi i izdvojeno odeljenje u Komaranu kaže da je zahvaljujući sredstvima ove fondacije, postavljena nova stolarija u učionicama i hodnicima. U školskom objektu starom oko stotinu godina zamenjeni si i podovi, a nedavno završeni i molerski radovi kompletnog objekta.

Od fondacije “Hasene” škola je na poklon dobila štampač i video projektor, a za sve učenike izdvojenih odeljenja u Komaranu, Zavinograđu i Potoku fondacija je obezbedila po komplet školskog pribora.

“ Predstavnici Fondacije koji su tokom praznika posetili Brodarevo i obišli školu u Komaranu, obećali su da ovo neće biti jedina donacija izdvojenom odeljenju. Nastavak saradnje očekujemo u narednom periodu, kaže Šehović.

Izdvojeno odeljenje u Komaranu broji 30 učenika od prvog do osmog razreda i najbrojnije je izdvojeno odeljenje na teritoriji opštine Prijepolje.

Od 23 izdvojena odeljenja u ovoj opštini, čak devet njih radi u okviru osnovne škole “Svetozar Marković”. Inače, u ovoj školi poslednjih godina nije zabeleženo osipanje đaka, kao što je slučaj u ostalim osnovnim školama na teritoriji prijepoljske opštine.

Škola u Komaranu osnovana je odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine, Srba, Hrvata i Slovenaca 1928. godine. Odlukom je precizirano da će škola imati jedno odeljenje a da će se nastava organizovati zgradi austrougarske kasarne, čiji je vlasnik bila opština Komaran.

Nastava je organizovana 1. decembra 1928 godine a prvi učitelj u školi bio je Mihailo Rmandić.

J.B. List Polimlje

Nastavite sa čitanjem

Najpopularnije